СВЕТИЊАМА ХЕРЦЕГОВИНЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Молитвама Светога Првомученика и архиђакона Стефана 12. јуна 2009 године група верника из нашег места, али и околних, предвођених са презвитером Ненадом Драгичевићем, парохом боровским, кренула је на поклоничко путовање у манастире Херцеговине и Црне Горе, посебно стављајући акценат на манастир Острог и поклоњење Светом Василију Острошком.

По плану пута, сви поколоници окупили су се код храма Светога Стефана у Борову одакле је и предвиђен полазак на поклоничко путовање у 23 часа. Као и пред сваки посао или коју год намеру и хтење, полазак на пут, православни хришћани се прво помоле Господу да им Он буде Управитељ и Путовођа кроз живот. Тако је било и том приликом. После молитве пред пут, који је служио протопрезвитер-ставрофор Чедо Лукић, те пожелевши нам свакога добра на нашем одласку али и доласку, и да смо свесни каквим светињама идемо у сусрет, полако смо кренули.

Већ на самом поласку и почетку пута видно се осећала духовна радост међу поклоницима, радост што смо имали тај благослов да кренемо на поклоничко путовање. Путујући ноћу, када је све мирно и свако створење Божије одмара и тихује, сјајна је прилика за молитву, како за себе тако и за своје ближње, за самоиспитивање свога живота, али и за писање имена наших најмилијих браће и сестара које желимо поменути у светињама, а пред Престолом Господњим. Често пута човек заборави на суштину свога живота те буде поведен за тренутним овоземаљским благима, која му, истина, донесу неку срећу и благостање, али привремено. Сва истина о томе сабира се у речима Светога кнеза Лазара: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Она благостања која му Бог нуди, а то је да буде богат Богом, духовношћу, вечним животом у Царству Небеском, јесу благостања која не могу пропасти. Те ноћи као да су сви поклоници дисали као један и једним устима узносили молбе и молитве Творцу, као да се у тишини чуо тихи шапат Молитве  Господње.

Наша прво одредиште био је православни манастир Дајбабе, посвећен Успењу Пресвете Богородице и место великога подвижника и Светитења новијег времена Светог Симеона. Овај свети старац рођен је 1854 године, а  на празник Св. Николаја (19. децембра ) као једино дете у браку својих родитеља Васе и Стане. Мали Саво као да је и овим својим даном ређења и именом које које је добио на крштењу најавио своје животно усмерење ка израстању у једног од највећих просветитељских православних ликова у народу српском и свеправославном новијих времена. И тако је заиста и било. Ова светиња стециште је многих поклоника који свакодневно долазе на поклоњење моштима овога угодника Божијег. Манастир се налази недалеко од Подгорице, у близини села по којем је и добио име. Основан је 1897. године и као простор за цркву је користен природни облик пећине. Касније је пећина проширивана, да би се добио облик основе цркве, са помоћним капелама. Једини видљиви део цркве је изван пећине и то је пространи улазни трем са два звоника.

Примивши благослове Светога Симеона и целивавши његове мошти кренули смо пут Острога. Од путовања кроз пределе Црне Горе поклонику застаје дах и немогуће је недивити се Творцу свега створеног и најбољем Уметнику. Као да сваки камен ових светиња преноси и прославља на себи својствен начин величину и љубав Божију која се у Светима огледа и показује.

Пут ка светињи није као један од свагдашњих путева, на који када пођемо и којима када газимо неморамо размишљати, нити размишљамо, о циљу који нас чека. Пут ка Богу и Светитељу Његовом јесте увек покајномолитвени пут, који у себи садржи и од поклоника тражи како телесну тако и духовну снагу. Али „прегаоцу Господ даје махове“, и прегаоца Господ никада не оставља, већ му даје руку помоћи на своме пут и животном успињању. Тако је било и наше успињање уз Острошку стену, коју нема поклоника да је походио манастир Острод, а да је није запамтио. Сво време нашега путовања верници су певали духовне песме, а како смо се приближавали све ближе доњем манастиру Острогу све гласније и гласније могла се чути у аутобусу песма „Василије Сцети поносе монаха...“ У манастир смо стигли око 15 часова и полако се у упутили према горњем манастиру, свако на свој начин. Било је ту и оних који су босоноги кренули ка своме Свецу, било је и оних који су једва и на штакама ходали и оних којима је Бог дао снаге да и другиа помогну, али нити један није остао, већ је Светац Острошки помогао свакоме од нас да се успнемо уз његову стену вере.

После трећег километра асфалтом, или једног километра пречицом кроз шуму, пред нашим очима забљештала је сва белина и лепота пећине острошке. После успињања на ову гору Таворску и ведићи сву лепоту њену човек доживи потпуни преображај и нека топлина благодати обузме његово биће. То су тренуци када незнате да ли би плакали од радости или целивали земљу, или пак журно похитали ка Свецу са још већом снагом за коју до тада нисте ни знали да имате.

Порта Горњег манастира је препуна поклоника, само тај дан било је 21 аутобус у манастиру, а братија на сведочи да зна бити и по 50-60 аутобуса у једном дану. Али иако нам се чини да је гужва велика, те да нема места где би човек стао, опет свако нађе своје место за преноћиште. Љубав Божија јесте толико велика да никога не оставља пред вратима манастира већ Светац, као Домаћин ове обитељи, промишња о свакоме и налази му место.

У 17 часова је почело вечерње, тако да смо се упитили што ближе црквици из које се је тихо чуло читања псалама и певање химни диховних. Служба духовно окрепљује човека, посећа на молитву, позив и призив Божији .Стојећи у реду пред нашим очима се пружа предиван поглед на бјелопавлићку равницу и прелепу зелену Зету у којој се огледају небеса Божија и сунце по цео дан умива. Гледајући овај призор, увек су мале речи да би га описале, а најбоље су оне којима је и псалмопојац Давид описао сву творевину Божију. „Ти изводиш изворе у долинама, између планина протичу воде. (Оне) напајају све звери пољске,очекују је јелени за жеђ своју. Птице небеске крај њих се настањују, и између стена чују се гласи (њихови).“ (Пс. 103).

После вечерње службе целивали смо Светог Василија, где нам је ког кивота моштију Његових дежурни свештеник прочитао молитву. Сам улазак у пећину исто толико је велики као и само успињање ка манастиру. Црквица је веома мала те у њој нема много задржавања како би и други верници стигли да целивају Свеца, али време овде не представља квалитет узнешене молитве. И кратко задржавање код Свеца у нама ствара мук, али не од страха, или заборављених речи, већ мук од величине светиње, и све оно што смо можда и наумили да као молитву узнесемо пред кивотом Светитеља, негде нам остаје неизговорено,тако да  кроз уздах једино нам излазе речи : „Свети оче Василије, моли Господа да нас спасе“. И тако по вери нашој и бива. Као доказ томе небројено је много чуда које Светац Острошки чини из дана у дан, по величини вере верника и промислу Божијем.

Сутрадан, били смо на Светој Литургији, која почиње у Доњем манастиру у 8 часова. Служио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски и Игуман ове свештене обитељи Господин Јован, са свештенством које је довело своје вернике. Како смо се причестили и купили још по нешто за успомену и молитвени благослов нашим ближњим код куће, кренули смо из манастира Остога молећи се да нас Господ удостоји благослова те да опет, што скорије, походимо ову Светињу и поклонимо се Светим моштима Светог Василија Острошког Чудотворца.

Пут смо наставили даље. Наше следеће одредиште био је манастир Херцеговачка Грачаница у Требињу, у којо је сахрањен Јован Дучић, највећи српски песник и дипломата. Црква је посвећена Благовештењу Пресвете Богородице,и као истоветна копија Грачанице са Косова,сместила се на брду Црквина, са  које се пружа предиван поглед на Требиње и Требишњицу.

Овде нас је лепо дочекао о. Дражен који нам је укратко испричао историјат ове светиње. Благослов за пројектовање је добио Предраг Ристић који је требао да изрази писмено исказану чежњу и последњу жељу из Дучићевог тестамента. Црква је грађена у типично византијском стилу, али према ријечима архитекте „не предимензионирана и грандиозна, не буквална, стерилна музејска копија, већ искључиво настављање, грачаничко - митна једном дата за свагда света тајна, која је постављена као непролазни и у све време савремен закон“. Начињена је од читаве композиције различитих грађевинских материјала обједињујући захтјеве и некадашњег и садашњег неимарства. Зидови су од армираног бетона, с тим што је унутрашњи део обложен циглом, а спољашњи сигом уз орнаментику такође од цигле.

Црква је петокуполна, подигнута је на 16 стубова и сви су квадратног пресека осим једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову. Под је уметничка израда Владана Банковића из Београда, а копија је пода из задужбине цара Душана - цркве Светим Арханђелима из Призрена. Црква је животописана секо техником са изразитим утицајем византијског сликарства Стаматиса Склириса, а заслуге за то припадају Александру Живадиновићу и његовим помоћницима. На Црквини на више хиљада квадратних метара, налазе се и звоник, галерија икона, Владичански двор, амфитеатар, који са додатним садржајима чине комплекс достојан дивљења.

Из Херцеговачке Грачанице, кренули смо пу манастира Тврдоша, који се налази на око 4 километра од Требиња. Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стенама места Тврдоша, крај десне обале реке Требишњице. Ту нас је дичекао монах Димитрије који там је испричао историјат манастира.

Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто беше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I. Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.

У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).

Данас је манастир Тврдош опет седиште Хумског = Захумско-Херцеговачког и Приморског Епископа Господина Григорија, са игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) и монашким братством, које се стара, уз помоћ Божију и добрих људи, да Светињу Тврдошке Богородице још више обнови.

Свест о томе да је време за полазак нашим кућама, у нам је родила јаку жељу за што скоријим путовањем ка овим светињама и дивним људима и домаћинима који су нас угостили. Враћајући се окрепљени духовно и душевно у Борово смо стигли у понедељак, око  01 час по поноћи, помало уморни благословеним умором и срећни што смо имали благослов да посетимо све ове Светиње.

презвитер Ненад Драгичевић