МОЛИТВЕНИ КОРАЦИ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ

На празник Светог Јована Владимира, кнеза српског, а предвођени свештеником Ненадом Драгичевићем, верници нашега места кренули су у походе манастиру Острогу и на поклоњење Светом Василију Острошком. Како се је већ усталила пракса и надасве леп обичај наше Цркве Светога Стефана у Борову, да у јуну месецу организујемо овакво поклоничко путовање, то је и ове године аутобус био пун верника и поклоника.

После молитве за све путнике, кренули смо пут Острога у петак 4. јуна 2010. године у поноћ исперд наше Цркве, испраћени благословима Светога Стефана и молитвама Светога Василија, а жељама свих оних који су нас испратили, да сретно путујемо и још сретније вратимо кућама.

Путем, свако је од нас пребирао мисли, још једном се преиспитивао, шта умолити Свеца Острошког и како му што достојније прићи...некако су се у свој тој тишини пута јасно чули молитвени уздаси и жеље свакога од нас.

Свети Василије рођен је у малом херцеговачком селу Мркоњићи, у засеоку Попово Поље, а управо се поред тога места и пролази када се упутимо ка манастиру Острогу, тако да смо овај пут сварити и поклонили се гробном месту мајке Светога Василија, Ани Јовановић, чији су споменик подигли управо мештани Попова Поља и за коју, каже предање и народ чврсто верује, да ју је Бог такође прославио као свету... Како смо се све ближе приближавали Манастиру, поготово када се појавио пред нашим очима,нека свештена тишина је завладала у целом аутобусу. И то није нека тишина из страха или пута којим путујемо, а који је заиста узак, али који и води у Царство Божије, већ из страха пунога вере, из љубави Божанске, из осећаја присуства Светиње... сваки поклоник могао би на свој начин испричати своје пењање ка Острогу и чини ми се да би код све и једног могли препознати ове речи.

Бог нам је подарио заиста леп дан, благословено сунце, које нас је пратило и миловало свих дана нашега путовања. Пут од доњег манастира до горње манастира, где су мошти светог Василија, посебно је леп... Иако веома стрм и дуг неких 3 километра свакоме од нас се чинило да га је прешао, а да то није ни осетио.

Ту, у Горњем манастру, крај моштију Светога Василија и под капом ведрога и звезданог неба, на месту где нигде звезде нису ближе човеку, а стене никада веће....ту где све стреми у висине, преноћили смо никада лепше спавајући...не много сна, али много одмора.

Како је свако од нас био на поклоњењу Светом Василију, код чијих моштију смо читали молитве за здравље нас и наших најмилијих, то смо се ујутро, у недељу плако спустили до доњег манастира и као најлепши догађај и најбожанственији крај нашега боравка у Острогу, причестили смо се на Светој Литургији.

Наш пут је водио полако даље и спуштају се низ врлети ове свете стене и прелепог погледа на Бјелопавлићку равницу, коју Зета напаја као Нил пустињу, молили смо се да нас Господ што пре поново удостоји да походимо ову Светињу.

На путу до куће обишли смо манастир Херцеговачку Грачаницу, задужбину и гробно место Јована Дучића, српског песника и манастир Тврдош у Требињу из 4 века.

Иако препуни осећаја радосне туге али и помало уморни благословеним умором вратили смо се нашим кућама поново дочекани од истих оних који нас и испратише.

На послетку, када се утисци још увек сређују, молимо се Светом Василију да услиши гласе свих нас и да моли Свевишњег Господа и Оца нашега за спасење нас свих оних око нас.

презвитер Ненад Драгичевић