НА ВИСИНАМА БЛАГОДАТИ

Како нас је Господ обасјао лепим временом и све дужим данима овога лета Господњег тако је Цркве Светог Стефана у Борову почела са организовањем овогодишњих поклоничких путовања, а међу првима, како је то већ пар година у назад, јесте путовање у манастир Острог.

Дана 27. маја 2011. Године Господње група поклоника из Борова, Трпиње, Белог Манастира, Бршадина и Боботе кренула је на поклоњење Светом Василију Острошком у манастир Острог. Организатор пута јесте Црква Светог Стефана у Борову, а духовник и вођа пута био је отац Ненад Драгичевић.

После молитве пред пут кренули смо кивоту Свеца, свако са својом муком, животом и молитвом. Пролазећи најстарију српску, светосавску хумску и зетску земљу, прво стајање било је у дивним и славним Мркоњићима, родном месту Св. Василија Острошкога, и поклоњењу Ани Јовановић, мајци Св. Василија. Дуго се није знало где је гроб ове дивне и свете мајке, све док се 1937 године,једном човеку каменорезсцу Трифку из Мркоњића, није на гробљу јавили један монах и дете који су га одвели на гроб Ане и заветовали га да се стара о њему и подигне јој споменик. И данас једном у току године, а по сведочанству мештана Мркоњића, једна чудна зрака сунца обасјава гроб свете мајке Ане, као да Св. Василије походи мајку и греје је топлином благодати.

Кренули смо пут даље, и након неколико сати стигли у манастир Острог, ту природну али и духовну стену и прибежиште многих хришћана, и не само хришћана. Вече на Острогу посебно је чудновато и чудно, без обзира колико пута походили ову Светињу. Као да никада ближе није човек и Господ , човек разголићен и немоћан пред силом и висином Господње моћи која дела и прјављује се кроз Св. Василија. Носећи свако своју молитву тихо се молимо за свакога и све, и кога познајемо и кога не познајемо... не молити се за све под Острогом, па и за себе понајмањег, заиста је шкрто...

Обилазећи место упокојења на коме је из камена изникла дивна лоза која плода доноси, обилазећи цркву Св. мученика Станка и целивајући његову свету левицу и Часни Крст Господњи, сутрадан присуствујемо Светој Литургији и примамо Свету тајну Причешћа, као Печат којим печатимо сваку реч донешену пред Свеца, примамо Печат овога света за вечни и непролазни Свет Љубави Божије. Каквог ли дара! Већ сада, у овом времену , примамо Вечност!

У повратку посетили смо прелепи град Требиње. На брду Црквина смесила се Херцеговачка Грачаница, гробно почивалиште нашег песника Јована Дучића и манастир Тврдош, духовно сабиралиште православник срба у Херцеговини.

По повратку кућама, захвали Богу што нас удостоји оволике благодати, живимо и даље као под острошком стеном... мали човек и велики Бог наш, са молитвом за обожењем, оним истим као Св. Василије. Слава му и милост!

презвитер Ненад Драгичевић