Врбица 2011. године

Како дивном Празнику хитамо! Ни један улазак није толико важан за цео свет и човека колико улазак Христа у Јерусалим. Улазак Бога у свет (Рођење Христово), улазак Христа у Јеруслаим, улазак Сина Божијег у природу нашу да све учини вечним. Онога који на магарету улази као сиромах дочекаујемо данас као Цара Вечнога Живота и Творца све твари!

Како су дивна уста оне деце која му викаше "Осана сину Давидову!", а на коју се и ми у Борову угледасмо на Лазареву суботу – Врбицу, када носећи врбове гранчице дочекујемо Христа како поново улази у Јерусалим и у срце свакога од нас. Ни један улазак није толико променио човека и свет, колико улазак Сина Божијег у Јерусалим, и ни један улазак није са већом љубављу према човеку ходио добровољној смрти из које се има прославити Живот и Животодавац. Каква Тајна уласка Христовог у Јерусалим, каква Тајна уласка Христовог у живот свакога од нас!

Стари је већ црквени обичај у нашем месту да на Врбицу одлазимо до Крста и тамо освећујемо врбове гране, па певајући тропар Празнику Цвети враћамо се литијски назад у Свети Храм.

И шта рећи за ову годину... једни су хитали у сусрет Христу са врбовим гранама ... једни су Христа чекали крај својих кућа... други су само посматрали "неку чудну колону " кроз село... а трећи су журили испред ње како не би постали део исте... а Бог као Бог, ћути и гледа...

Нека би улазак Богочовека Христа у Јерусалим да страда и пострада за човека, али и да славно васкрсне из мртвих у трећи дан, учинио да и једни и други и трећи буду достојни стати пред Њега лицем у лице и да тако чују вечне речи спасења: "Добри и верни слуго, у маломе си био веран, над многима ћу те поставити".

презвитер
Ненад Драгичевић