 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
ИСТОРИЈАТ ХРАМА
Историјат храма у Борову прилично је непознат јер се до наших времена нису сачувала сведочанства о времену када је подизан храм. Оно мало података, које зуб времена, непажње и не просвећености није нагризао, доноси нам следеће историјске чињенице.
Срби су вероватно и под Турцима, као једини становници овога места, имали своју цркву, која се 1756. године спомиње као дрвена црква светог Стефана, „стара и трошна“. Стару дрвену цркву за коју је речено 1756. године да је „трошна и стара“ заменила је 1762. године нова зидана црква.
Парохијски храм посвећен је преносу моштију Светог Првомученика и Архиђакона Стефана. Грађен је у периоду од 1761. до 1764. године. Новосаграђену цркву осветио је Митрополит Павле Ненадовић. Црква је каснобарокног стила са веома високим звоником једнобродна с полукружном апсидом и звоником испред главног прочеља. Олтар је окренут према Истоку. Постоји хорош који је обзидан оградом разиграних барокних линија, који почива на два масивна стуба. Димензије храма су 21м дужине и 10м ширине. Звоник који је на западној страни храма доживео је промене после другог светског рата, зазидани су отвори на првој етажи звоника и торањ је смањен и промењен му је изглед. На звонику има три велика звона и једно мало (дечје) звоно. Звоник је димензија 4м. са 3,50.м.
Порта је ограђена са бедемом од цигле, а са западне стране је ограђена кованом оградом. Обнављана је више пута али важније обнове су 1835. године од стране вуковарског мајстора тесара Јохана Штрасера и градитеља Антуна Семпера. Друга детаљна обнова је била 1934. године, коју је финансирао господин Тома Максимовић, директор фабрике Бата. После другог светског рата обновљен је торањ и кров. Декорација храма је извршена 1987. године и освећење је извршђио Епископ сремски Господин Василије. Задња обнова је била 1998. године када је промењена грађа на крову и цреп, црква је около комплет обијена од малтера и поново омалтерисана и окречена . Такођер је промењено и степениште у звонику и направљено је шире и ново. Освећење је обавио Епископ oсечкопољски и барањски Господин Лукијан.
Првобитни иконостас који је постојао у светом храму су у току другог светског рата Усташе демонтирали и већину икона уништили. Првобитни иконостас је највероватније био рад Јована Исајловића и његовог ученика Григорија Јездимировића, рођенога боровца. По записима стручњака за иконе говори се да је тај иконостас сликан у другој половини 18. века, те да представља право ремек дело резбарства по којим се осећа рококо. Садшњи иконостас је направљен од различитих иконописаца 1970.г.и он је још увек привременог карактера, јер се планира изградња новога.
На овом иконостасу осим сачуваних неколико икона истиче се и икона Господа Исуса Христа која је с почетка 19.века.
Зидне иконе су рађене 1934. године и обновљене 1987.године.
Христов гроб постоји из 19.века, који је ручна израда од дрвета. Постоји и крстионица у припрати од камена.
Олтар је доста велики за димензије храма. Часна трапеза је озидана и омалтерисана.. Посебан ђаконик не постоји. Горње место је увучено у источни зид, као још по једно место са сваке стране. Богослужбене књиге све имају, а од значајнијих су три Света Јеванђеља, и то све у плишу од којих најстарије датира из 1730.године. Постоји ручни крст, филигрански рад са уметцима од ебановине, два каснобарокна чирака са написом из 18.века (поклон Марије Терезије). Има једна кадионица од сребра из 18.века. Свеће се пале испод звоника у свећњацима, који су направљени и постављени у звоник приликом извршене декорације храма 1987.године.
У месту су некада постојала седам крстова што од дрвета, што од камена. Око крстова се окупљало на Врбицу (улица Дунавска), Други дан Васкрса (улица Жељезничка) Св.Цар Константин и царица Јелена (Микановци) и о Преображењу на Баленици. Сви ти крстови су порушени, задњи од камена 1991.године тенком. Зато смо ми поново подигли нова два крста од бетона у Дунавској улици где се иде за Врбицу и у Жељезничкој улици, где се окупљамо други дан Васкрса на литији за жита. Заветни дан је 03.јун. Св.Цар Константин и Царица Јелена, поводом временске непогоде, града (туче). Освећује се винова лоза и њиве.
ИСТОРИЈАТ ПАРОХИЈЕ
Засигурно можемо рећи да историјат парохије у Борову пратимо од првога свештеника којег историја спомиње. По забeлеженим подацима парохија датира из 17. века јер постоји запис је 1698 године био један свештеник у Борову, те да је служио у цркви брвнари. Тако постоји и запис на маргинама Св. Јеванђеља из 1730. године да је храм Светог Првомученика и Архиђакона Стефана у Борову који је у изградњи посетио 1763. и служио у старој цркви брвнари јеромонах хоповски и егзарх Герасим. То нам даје за правода верујемо да је постојала парохија и прије изградње овога садашњега храма.
Парохији припада само место Борово, које је припадало и прије са још три салаша од којих данас више нема ни једнога. У времену од 1930 па до 1992. године овој парохији је припадало и Борово насеље, као и Боровска и Трпињска цеста. Године 1992. Борово насеље као и горе поменуте улице са свим другим улицама припале су у новоосновану парохију Боровонасељску.
Данас Борово има три парохије са укупно 1085 верника На месту старог парохијског дома из 1805.године подигнут је нови и освећен 17. октобра 2009. године од стране Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана.
Летопис парохије се води од 1974.године. Постоји стари летопис који је написао по сећању покојни прота Богдан Дејановић, у којем је описано време од 1924 до 1941.године. Од матичних књига има књига крштених од 1777. године па до данас, књига венчаних од 1816 до данас, књиге умрлих од 1803. године до данас, с тим да су неке књиге однешене за време комунистичке власти да се препишу и никада нису ни враћене.
ИСТОРИЈА МЕСТА
Борово је старо место. Период Римског доба од 1231 год. носи име места које се мењало тако да се Борово првобитно звало Титобургум, затим Боркс, Боро и Борах.
Као „villa“ помиње се 1263, као тврђава 1293, а као град са каштелом 1481, или само као каштел до почетка XVII века. Био је у власти хрватских племића Горјанских, а када су они изумрли, поклонио је краљ Матија њихове поседе Банфима (Банићима) од Горње Лендаве. Око 1540 год. Борово су населили Срби из Горњег Подриња и Полимља. Они су донијели јекавски говор на пређашње икавско подручије.
Седмични сајмови помињу се већ у XV веку. Борово се одржало и под Турцима , када су му сви житељи били православни. У опису после изгона Турака каже се ( 1697) да се ово село од старине овако звало и да су му за време Турака становници били православни Срби ( professionis graece Valachi). Било их је тада 50-60 кућа. Господар им је био Хасанбеговић из Осијека. Године 1733 било је у Борову 95 православних домова.
Срби су вероватно и под Турцима, као једини становници овога места, имали своју цркву,која се 1756. године спомиње као дрвена црква светог Стефана, „стара и трошна“. Године 1733. била су у Борову три свештеника и ђакон. Први свештеник је Петар, који је тога пролећа остао удовац, а и слабог је здравља, па би требало по омдашњем обичају да иде у манастир, али има троје нејаке деце, о којој се мора бринути. Други је Радојица, а трећи и најмлађи ( 23 године) Гаврило је на испиту показао најбоље знање, Био је родом из старог Даља, док су прва двојица и ђакон били и родом из Борова. После двадесетак година (1756) била су у Борову четири свештеника: Гаврило Радосављевић, Субота Павловић, Лазар Јованов и Вићентије Поповић. Епитроп је био Станко Арамбаша, црквени син Врсајко Михајловић, а кнез Стефан Владисављев. Док је 1732. године у Борову било 97 кућа, сада (1756) уписано је 100 кућа. У извештају представника Вировитичке жупаније о стању православних свештеника те госине стоји да боровски поп Данило ( горе поменут у црквеном пропису као Гаврило) у Борову већ двадесет година има кућу, врт, 6 јутара оранице и 5 коса ливаде; поп Субота, дошао је пре 3 године, има кућу, врт, 7 јутара оранице и 7 коса ливаде; поп Лазар, дошао пре две године, има кућу, врт 14 јутара оранице и 16 коса ливаде, а живи са ожењеним братом; поп Викентије, дошао пре две године, има кућу и врт, 10 јутара оранице и 7 коса ливада, аживи са оцем и ожењеним братом.
Године 1791. биће у Борову 209 кућа са 1151 житељем, али само са два свештеника. Године 1811 забележено је да у Борову има 231 православни дом, 1754 православних житеља и два свештеника. Почетком овога века ( 1905) било је у Борову 487 српских кућа са 1820 душа, а само 29 кућа Немаца и Мађара са 80 римокатоличких душа.
Знатно побољшање за становнике Борова које је иначе било веома сиромашно, наступило је у време митрополита Павла Ненадовића који је како предања кажу штитио сељаке од насиља Жупаниског коморског чиновништва. Та чињеница је изузетно позитивно утицала на пораст броја кућа и становника у Борову а илустрације ради 1736 год. Борово је имало 49 кућа а 1811 год. 231 кућу и 1754 становника.
Стару дрвену цркву за коју је речено 1756. године да је „трошна и стара“ заменила је 1762. године нова зидана црква , коју је 5. септембра 1764. осветио митрополит Павле Ненадовић. За време усташке НДХ била је претворена у римокатоличку цркву. уместо магистра Кирила Попова, који је у другој половини XVIII века учио писмености српску децу у Борову, добиће ово место ускоро своју српску вероисповедну школу.
У то време се спомињу први почеци образовања у цркви, а основана је и по први пут Боровска општина којом је управљао сеоски кнез и кметови. Први познати кнез у Боровској општини из 1711 год. био је Петар Радаковић. око 1880 год. Борово има поновно статус Општине као самостална управна Општина са начелником, биљежником, благајником пољаром и бабицом.
Данашње Борово почело се развијати почетком тридесетих година 20.века. Тада је почела изградња фабрике обуће „Бата“. Мештани у то време продају своју земљу и почињу радити у индустрији и тако постају индуструијски радници. Убрзо се фабрика шири, а с њом заједно и Борово.
По попису становника из 1932.године било је 2213 становника, а 1937 године 4530. Борово је у то време добило школске зграде, савремене путеве, електричну струју и артешки бунар. Боровци су добили посао у фабрици, тако да се спомиње да је сваки други боровац до последњег рата радио у фабрици.
Данашње место Борово има 1621.домаћинство са 5130.чланова по државном попису. Разлика по државном и црквеном попису је веома велика јер по попису парохија које има три има 1085 домова и око 2772 становника. Ако узмемо у обзир да у Борову има и око 230 домаћинстава других вероисповести са 520 становника долазимо до броја да у нашем месту има око 3292. становника. Већином су то сада људи без радног односа и пензионери.
У месту постоји и дечији вртић „Златокоса“ у коме се предшколски рад спроводи по хрватском програму на српском језику и писму уз реализацију хрватског језика и писма, а који је године 2007/2008 уписао 115 деце, те их распоредио у четири групе: "Пужићи" - дјеца узраста 1-3 год.- "Лептирићи" - дјеца узраста 3-4,5 год.- "Бубамаре" - дјеца узраста 4,5-5,5 год.- "Пчелице" - дјеца узраста 5,5-7 год.
Основна Школа у нашем месту носи назив Основна школа "Борово" и похађа је 330 ученика, највећа је школа у Републици Хрватској у којој се наставни план и програм реализује на српском језику и писму..