Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Лукијаном

Разговор је вођен са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Лукијаном у Његовој резиденцији, епархијском двору, у Даљу. Ове године навршило се 50 година како је Епископ Лукијан замонашен. Самим тим се створила сјајна прилика да упитамо Преосвећеног Владику пар питања везаних за тих 50. година служења Богу и своме  роду.

Преосвећени Владико, године 1958. у свештеном манастиру Ковиљу примили сте монашки постриг од тадашњег игумана обитељи Леонида Сушића и тада добили монашко име Лукијан. Ове године, на празник Светога Архангела Михаила, напунило се тачно пола века Ваше монашке ризе и живота. Како би сте описали, у кратким цртама, Ваш  животни пут од послушника Јована до Епископа осечкопољског и барањског свих ових педесет година, поготово у оним временима када је био тешко бити, не само православни монах, већ уопште истински верник цркве Христове?

Сигурно да је Ваше питање на месту. Ја сам још као дете волео Цркву и побожност сам примио од своје мајке, али и од баке и деде који су ме одхранили. Желео сам увек да служим Богу и нисам много размишљао да ли ћу да будем монах или свештеник. У временима која нису била наклоњена Цркви преживео велику голготу и страдања, а што је написао уважени протојереј-ставрофор Саво Јовић у књизи „Утамничена Црква“. Већ у Бања Луци 1954. год, као војник,  био сам прогањан због тога што нисам хтео ићи на демонстрације против тадашњег епископа бањалучког Василија (Костића), који је на најбриталнији начин, каменицама, протеран из Бања Луке. После овога мога протеста сутрадан сам у касарни изведен на полигон где сам био шиканиран пред целом војском. Говорено и је да је моје убеђење назадно, мрачно, штетно по друштво, посебно по војску и да ме треба ставити у затвор. Све сам то нормално прихватио, нисам имао куда. У затвору сам провео  седам дана. Већина војске је стала уз мене, било је неколико екстремних гласноговорника, али већина њих били су зрели и одрасли људи који су размишљали својом главом. Пријатељство међу нама је било велико тако да се често пута дешавало да су ме молили да им причам о Богу, о светитељима Његовим. Причао сам оно што сам знао, што сам примио као дете из свога породичног дома и оно што сам од свога проте Николе Брцанског научио на часовима веронауке. Наиме, све до 1947. године православна веронаука се је предавала у школи.

И поред многих искушења која сам имао трудо сам се да одлазим што чешће у Цркву. Некада је то било и без знања старешина.један од тих излазака завршио се опет на полигону пред свом војском где сам поновно био изложен шиканирању. Тада су ми рекли: „Па ти си стварно чвршћи од свега. Зар нећеш да се поправиш?“ Одговорио сам им да не видим да сам било шта погрешио, „а ако сам погрешио докажите ми. То је моје убеђење које ми не можете ускратити. То је у мене усадила моја бака и моја мајка и ја чврсто верујем“, понављамо сам. На томе се је све завршило.

Када сам дошао кући из војске једно кратко време сам радио у фабрици уља. Тада је у Зрењанину је био манастир Свете Меланије Римљанке, на чијем је челу била Игуманија Петронија. Она и њена мајка су и основали овај манастир у коме су се замонашили јер су има комунисти сву имовину одузели, а осветио га је владика Иринеј бачки 1934. године. У томе манастиру сам се челичио и калио и стално ме је носила мисао да будем монах. Пошто, због година стрости, нисам могао да редовно да упишем Богословију, а и поред жеље зрењанинских свештеника и проте Милоша Поповића да ме ванредно упише у богословију, те да ме школује па да будем црквењак при храму, све сам мислио да би то могло да ме одвуче на другу страну од оне о којој сам размишљао. Тако сам одлучио да идем у манастир Хиландар. То је била моја чврста одлука. И поред добре воље владике банаског Висариона, који је спремио целокупну документацију, нисам могао да отпутујем јер нисам добио пасош. Био сам за тадашњу државу био неподобна личност. Остао сам у манастиру Војловици један кратак период да би касније добио канонски пријем од владике Никанора банаског који ми је ставио на располагање два манастира: манастир Бођане или Ковиљ.  Тако сам дошао у манастир Ковиљ у зиму 1956. године и ту сам остао све до 1. фебруара 1964. године.

Године 1958, на Светога Арахангела Михаила (летњег) Владика ме је рукопроизвео за чтеца, а на јесењег замонашио ме је Игуман Леонид. Веома сам желео да ми монашко име остане Јован, јер ми  је то било и крштено име. А зашто Јован? Ја сам прво дете мојих родитеља, обоје су покојни, и мајка се је заветовала да ће, уколико јој буде Бог дао мушко дете, дати му име Јован, по Светом Јовану Крститељу. Из тога разлога и љубави према мајци желео сам то име. Но, Игуман се није сложио са тим, већ ми је дао име Лукијан. Касније ми је испричао како је он приликом свога монашења имао велику жељу да добије име Лукијан, али му његов диховник није благословио, већ му дао име Леонид. Осећао сам велику заштиту Светих Архангела који су ме, као крилима, закрилили и нису ми дали да ме страх савлада. На монашењу храм је био препун, а ја сам цео чин монашења сам преплакао.

После као монах није било ни мало лако. Било је доста тешких тренутака тих година. Био сам веран Богу и своме роду. Ушао сам у манастир са „обе ноге“, са вољом и стрпљењем. Увек сам имао непоколебљиву веру Светога апостола Павла, трпљење праведнога Јова, а мудрост цара Соломона. Нисам се дао повести ни за каквим земаљским благом и добрима. Ја сам свој пут зацртао и казао себи: „Само овим уским и трновитим јер тај води у Царство Божије.“ Требало је из праха и пепала обнављати кућу и Цркву. Радне навике сам понео са собом. Добро економисање које сам научио од деде и бабе на салашу и ујака агронома, користио сам за добробит манастира и добробит Цркве. Тако сам остао у тој обитељи пуних 8. година, када сам због потребе Цркве прешао у манастир Бођане.

Тамо сам преживео „голготу“ и страхоту, затваран и понижаван. Наиме, манастир је био конфискован од стране државе и претворен у Поаопривредну Задругу.Требао сам да вратим манастир у власништво Цркве, што није био ни мало лак посао. После много труда и борбе, а захваљујући једном добром јеврејину власт је вратила 30 јутара шуме и 30 јутара обрадиве земље. Тако сам мало по мало уредио од пода до крова цео манастир, као што је сада уређен овај двор у Даљу. Подигао сам ботаничку башту са 160. врста егзотичних растиња. Временом се смогло снаге те сам послао и прве ученике у Богословију, а манастир, колико је могао, помагао је богословску омладину. Предавао сам веронауку онда када нико то није смео. Владика је пратио мој рад, а пратио је и народ Божији.

Управо са места игумана бођанског, одлуком Светог Архијерејског Сабора 1991. године изабрани сте за епископа једне од најстаријих епархија бивше Карловачке Митрополије, а у временима веома немирним и тешким  због ратних дешавања на овим просторима. У каквом сте стању затекли Цркву на овим просторима када сте дошли на место епископа осечкопољског и барањског?

Када је до мене стигла вест да сам изабран за епископа, тј. када ме је надлежни епископ Иринеј назвао и обавестио ме, морам реци да сам се нашао затечен. Молио сам патријарха Павла да, ако може, да ме мимоиђе та чаша, јер сам желео да останем прост монах али патријарх је био чврсто одлучио да остане при одлуци Светога Сабора. „То је древна епархија коју је основао патријарх Арсеније Четврти и Ви сте сада томе народу и цркви јако потребни“, биле су утешне речи патријарха Павла.

Стање на овим просторима сигурно није било лако, јер је на све стране грмило и севало. Рат, немаштина, страх... епархијски двор демолиран још од Другог светског рата. Али милост Божија је била та која ме је увек крепила те смо смогли снаге да све ово из пепела подигнемо и да обновимо, не само материјално већ и духовно. Богу хвала, у нашој епархији већина је млађег свештенства.

Пред пола века монашке ризе и молитвенога живота човек данашњег времена може само да каже: „На многаја љета“, али бити хришћанин у временима која нису била благонаклона за Цркву свакако да није било лако, а поготово бити монах Православне Цркве. Каква су ваша искуства са тим периодом наше доскорашње историје, имајући у види да сте због Ваше смеле речи често пута били пред затварањем?

Нисам се никада бојао затвора. Увек су ми биле на уму речи чика Љубе Ненадовића: „Немојте очајавати када правда плаче, зло и  када победи никада није јаче.“ Тако је то било. Живот носи све са собом, а монах мора увек да буде спреман на све, јер он је предао себе целог Цркви. Он мора да прими жртву у име Цркве. Ако је Христос могао да поднесе све муке и патње, можемо и ми. Неће Господ дати нама више него што можемо понети, сам колико можемо толико нам и даје. По некад смо слабићи и паднемо али треба и да устанемо, и да размислимо здраво о томе да је овај живот пролазан, да смо ми овде путници и да ћемо се у земљу вратити, од које смо и створени, где ћемо почивати до свеопштег васкрсења мртвих.

Колико сада Ваша епархија броји верника, храмова и свештеника?

Имамо активних 38 свештеника, 2 свештеника који су у пензији, 5 мирских ђакона и 3 свештено монаха, укупно 48 и 28 вероучитеља Имамо 31. 600 верника. Свештеници су углавном сви са богословским средњим школама, а један велики део је сада факултетски образован.

 Бити епископ Српске Православне Цркве у дијаспори, тј. Републици Хрватској, у много чему је различит, чини ми се, од осталих средина у свету где су епархије наше Цркве. На овим просторима ваши свештеници неуморно раде на обнављању светиња настрадалим у протеклим дешавањима као и на поврату имовине Црквеним Општинама. Колико државне структуре налазе разумевања за помоћ у обнови и какво је стање са повратом црквене имовине?

Што се тиче поврата имовине, морам да кажем да је стање лоше. Недавно смо констатовали у Загребу, на Епископском савету, да Српској Православној Цркви у Хрватској није враћено ни 5% од целокупне имовине коју потражује у своје власништво, а коју је поседовала раније. Од обрадивог земљишта нешто се је вратило у власништво црквених општина.

Што се тиче зграда, стање је такође веома лоше, чини ми се лошије него са обрадивом земљом. У Нашој епархији нити једној црквеној општини није враћена ни једна зграда, осим Црквеној Општини Дарда. На пример, у Осјеку потражујемо 5 зграда, у Винковцима 17 зграда, у Вуковару 3 зграде и тд. Различитим „аршинима“ држава Хрватска мери ово питање, једним за Римокатоличку Цркву, а другим за Српску Православну Цркву. И то треба рећи без страха, јер је то „рак рана“ на телу наше Цркве, а мене боле ране мога народа. То су наши преци оставили нама на уживање и Цркви како би могла поколења иза њих да отворе по неку школу, обданиште или какву другу институцију потребну за наш народ.

Већ се дужи низ година на просторима Ваше епархије увелико предаје православна веронаука у школама. Колико ђака похађа часове веронауке и колико је уопште важно да предмет Православна веронаука буде равноправан у школи са осталим предметима?

Православну веронауку похађа 4.000 ђака. Што говори да је предмет Православне веронауке насушна потреба. После Другог светског рата, и стварања авнојске Југославије, Црква је истиснута из школа, тако да су многе генерације васпитане без верског образовања. Управо због овога недостатка, тј. губитка „домаће цркве“, веронаука јесте велика потреба. Наши свештеници  и вероучитељи се заиста труде да врате народ Извору – Цркви, обичајима и културном наслеђу. Проблем је сада тај што у поједним породицама родитељи не пружају деци довољно снаге и помоћи у љубави према Цркви већ их је формализам толико заокупио да често можемо чути речи: „Зашто да ми дете пости и да се причести? Нека не иде у Цркву, нека се одмара.“ Овиме не доносе добро својој деци. Нико се побожан није родио већ се побожност стиче у Цркви. Побожност се полако усађује. Као када мајка мало дете прво храни мајчиним млеком, а касније када одрасте даје му све јачу и јачу храну. Тако и ми треба да полако уводимо децу у Цркву и да их учимо побожности, а управо за тај циљ има православна веронаука у школама.  

И на крају, у овим данима када славимо Рођење Богомладенца и Спаса нашега Исуса Христа, молимо Вас да нам упутите поуку и подарите благослов, поучивши нас о томе које су то вредности на које нас упућује Празник Рођења Богомладенца?

Налазимо се пред Празником породице. Као што је Витлејемска звезда обасјала Витлејем, ону пећину и оне безазлене пастире који су, заједно са анђелима запевали песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, тако треба да и ми, поготово ми  у Цркви, који смо „светлост свету и со земљи“,  треба да сведочимо љубав Христову, љубав Богомладенца. Да је сведочимо тако што ћемо загрлити један другога, али и не самоједан другога, брата и сестру, тј. оне који нас воле, већ и оне који нас не воле. Да и њима сведочимо Христа и Његову љубав која је таква и толика да се Бог из љубави рађа и долази да спаси овај род људски који у тами и греху лежи. Зато је Божић је радост јер се рађа Богочовек.

И као што су мудраци донели поклоне Богомладенцу: злато, ливан и смирну, управо тако и ми треба да се сетимо оних немоћних, да одемо да их посетимо, да им руку помоћи пружимо. А највећи дар Богу и напаћеном српском роду, па и Светоме Сави и Стефану Немањи, Светом Кнезу Лазару и свима онима који су своје животе дали за крст часни и слободу златну, био би да наши млади који стасавају да се узимају, да рађају ваљану децу и да их васпитавају у хришћанском духу. Зато се молимо да и на њих сиђе милост Божија и да их радост Божића осени. То би био највећи дар Богу и један другоме. Управо тим циљевима треба да сви стремимо.

Желим вашем часопису да роди плодом, да буде на корист и спасење душа свих који га читају. Да га читаоци прихвате као храну потребну и насушну, оружије духовно против непријатеља Цркве и вере православне, а који једва чекају да некога преведу као жедног преко Саве и Дунава. Желим да наш народ остане овде где је до сада живео, на својим огњиштим, храмовима, гробљима и са свим људима добре воље који живе на овим просторима.